Žena usnulog lika
teška mi otvara vrata
čudni osećam strah
kraj sebe ne čujem njen glas
.
Mnoštvo nestvarnih lica
slike mi stvara iz priča
dok je dečiji svet
još davno sanjao svoj san.
Mekani zvuci klavira
ona tu muziku svira
oči joj čudno sjaje
to sa prašnjavih slika znam.
Ruke joj uzalud tražim
tuga me muči i slama
pogled joj krije tama
sve je nestalo nekud već.
Od početka na ovamo
sve se menja neprestano
zato mnogo snage treba
da se krene sve do neba.
Kad mi duša spusti jedra
kad Pegazu klonu bedra
eto meni crne ptice
crne ptice zloslutnice.
Soba prepuna knjiga
kutija mala što svira
gledam prastari svod
u oku olovni san zri.
Misli lete sve dalje
blistave, nestvarnih boja
gledam kitnjasti ram
na slici prašnjavi lik bdi.
Čarobnim dvorcima žurim
orgulje čujem u tami
pastir u frulu svira
opet novi se radja dan.
Zove me nestalo vreme
muzika opojnog vina
čujem i zvuke klavira
nebo praznuje ovaj san.