Pitam ga da l' zna da se volimo,
da se još volimo.
Ma koješta, gundja on,
dodaj bokal, stari moj.
Moj drug iz detinjstva se oženio zelen,
al' je imao sreće. Ja, vidiš, nisam.
Ja sam ljubio razne, neke potpuno prazne,
neke potpuno strane.
I sve mi se čini da ne postoji način
da mu objasnim tebe, jedinu pravu.
Zato topim u vinu čitav svet,
jer u čašu može svašta da stane.
I sećamo se dana kad smo još bili
divlji, ko jeleni hitri,
i sve smo bliži istini i tuzi
što smo bliži sledećoj litri.
Pitam ga da l' zna da je nevažno što si otišla.
Avantura, kaže on, šta ti sada ostaje?
Ostaje mi to što se volimo, što se volimo.
Da l' zbog vina, kaže on, al' ovo smešno postaje.
Moj drug iz detinjstva živi sretno
na selu,
ko u ruskom romanu, tačno tako.
Ima ženu i sina, ima podrum pun vina
i sve mu je ravno.
U poslednje vreme ja ga vidjam sve redje,
samo onda, uglavnom, kad nešto slavi.
On se ne ljuti zbog tog, pruži ruku i kaže:
Nisi bio odavno.
I sećamo se dana kad smo još bili
divlji, ko jeleni hitri,
i sve smo bliži istini i tuzi
što smo bliži sledećoj litri.
Pitam ga da l' zna da si otišla,
da si otišla.
Ma nije strašno, kaze on,
imala je drugog, to znaš.
Pitam ga da l' zna da se volimo,
da se još volimo.
Ma baš si smešan, kaže on,
ponekad si klinac baš.
Moj drug iz detinjstva život posmatra
škrto,
vidi nebo i zemlju, ma ima pravo.
Ja sam prokleti pesnik koji stoji na kiši,
koji laže i voli.
Mada smo učili istu grubu životnu školu,
mi smo nekad daleki, pa to je ljudski.
Svako nosi u sebi nekog svog malog boga
kom se potajno moli.
I zato vraćam priču na vremena
kad smo bili jeleni hitri,
i sve smo bliži istini i tuzi
što smo bliži sledećoj litri.
Pitam ga šta sad, kad si otišla,
kad si otišla.
Ma budi mangup, kaže on,
ima mnogo sličnih njoj.